Depresija nije nešto što osoba “izabere” ili čega se može jednostavno osloboditi snagom volje. Može biti pokrenuta genetskom predispozicijom, stresnim životnim okolnostima, gubitkom bliske osobe, osećajem da se ne uklapamo… Često se depresija razvija postepeno, gotovo neprimetno, sve dok jednog dana ne uočimo da više nemamo snage da se nosimo sa životnim izazovima kao pre, usled dugotrajnog pritiska, neizrečenog bola ili unutrašnjeg nezadovoljstva koje nosimo godinama. Ključno je shvatiti da depresija nije samo reakcija na jedan izolovan dogadjaj, već stanje koje menja način na koji doživljavamo sebe, svet i druge ljude. Ljudi često kažu: “Imam sve što mi treba, ali ipak se osećam prazno.” Ta praznina je jedna od najtežih stvari sa kojima se osoba bori, jer depresija ne bira ni trenutak, ni razlog – može se desiti svakome, u bilo kojem periodu života.

Depresija nije samo beskonačno plakanje i ležanje u mračnoj prostoriji kao posledica dugotrajne bezvoljnosti. Mnogi ljudi sa depresijom funkcionišu naizgled potpuno normalno – ustaju ujutru, idu na posao, obavljaju svakodnevne aktivnosti, iako se izunutra osećaju se potpuno prazno. S druge strane, osobe koje se suočavaju sa depresijom mogu imati ideju da više ništa nema smisla, a čak i najmanji zadaci im postaju visoko izazovni. Uz promene u spavanju i apetitu, javlja se osećaj krivice ili bezvrednosti koji ne prolazi. Zarobljeni su u vrtlogu negativnih misli. Nažalost, zbog ove iscrpljenosti, često ne traže pomoć, jer veruju da niko ne može razumeti kroz šta prolaze, ni kako se osećaju.

Tri signala depresije o kojima se retko govori su:

– Odgurujete od sebe ljude koje volite. Znate da su vam važni, ali to trenutno ne osećata i ne umete da pokažete. Čak ne možete da osetite ni ljubav koju oni vama pružaju.

– Ništa vas ne pokreće. Aktivnosti u kojima ste uživali, ne bude u vama ništa. Sve što je nekada pričinjavalo zadovoljstvo, sada je samo prazno iskustvo.

– Emotivno ste potpuno prazni. Ni tuga, ni bes, ni ljutnja, samo osećaj unutrašnje praznine s kojom ne znate kako da se nosite.

Često se ne može primetiti da je osoba depresivna. Mnogi ljudi nose maske – izlaze, razgovaraju sa prijateljima, smeju se. Međutim, izunutra se bore sa tišinom, prazninom i težinom koje ne mogu da objasne. Niko spolja ne može da vidi njihove emocije, jer se čini da je sve u redu i zato je važno da ne donosite zaključke o nečijem stanju na osnovu toga kako neko izgleda na “površini”. Ljudi sa depresijom su često visoko funkcionalni, što čini njihovu borbu još težom, jer veruju da ne smeju da pokažu slabost. Iz tog razloga, važno je obratiti pažnju na suptilne promene – možda se povuku, postanu tiši, izgledaju iscrpljeno ili manje govore o stvarima koje su im značajne i koje ih pokreću.

Depresija može pogoditi bilo koga, u bilo kom trenutku života. Međutim, adolescencija i rana odrasla dob su posebno osetljivo periodi, jer tada osoba prolazi kroz brojne emocionalne i fizičke promene, često bez dovoljno podrške od ljudi iz svoje okoline. Ali ni odrasli nisu imuni – srednje godine donose osećaj neostvarenosti, pritisak na poslu ili u porodici, a starije osobe se često suočavaju sa gubicima i osećajem izolacije. Svako može biti pogođen, bez obzira na godine, profesiju ili životnu situaciju.

Lečenje depresije zahteva individualni pristup i, u nekim slučajevima, kombinaciju psihoterapije i lekova. Kao kognitivno bihejvioralni terapeut pod supervizijom, radim s pacijentima na razumevanju njihovih negativnih misaonih obrazaca i načina na koji te misli utiču na njihove emocije i ponašanje. Sećam se jedne pacijentkinje koja se stalno osećala preopterećeno osećajem krivice, jer nije mogla da postigne sve što je zamislila, bilo u poslu ili kod kuće. Kroz terapiju, zajedno smo identifikovale njenu tendenciju da prema sebi bude previše stroga i da očekuje perfekcionizam. Kada smo uspeli da prepoznamo te automatske misli, radili smo na restrukturaciji tih misli realističnijim i saosećajnijim stavovima.

Na primer, kada bi se suočila sa osećajem neuspeha, jer nije stigla da završi određeni zadatak, naučila je da kaže sebi: „Nisam uspela da završim sve danas, ali to ne znači da nisam vredna ili sposobna. Uradila sam najbolje što sam mogla u tom trenutku i to je dovoljno.“ Taj preokret u razmišljanju omogućio joj je da se oslobodi stalnog pritiska i oseti olakšanje.

Ključ uspeha je u strpljenju i kontinuiranom radu – terapija pruža sigurno mesto gde osoba može da se suoči sa svojim mislima i traumama, nauči nove veštine i pronađe snagu za suočavanje i aktivaciju.

Mnogi ljudi s depresijom razvijaju strategije kako bi sakrili svoje stanje, zato što ne znaju kako da se nose sa osećajem krivice ili bespomoćnosti, a ne žele da budu okarakterisani kao slabi. Često odguruju ljude koje vole, jer veruju da im je bolje bez njih i ne žele da budu “teret”, ili pokušavaju da nastave s uobičajenim obavezama, kako bi drugi mislili da je sve u redu. Možda ćete primetiti da se šale na svoj račun ili postaju preterano angažovani u poslu – sve kako bi izbegli suočavanje s prazninom koja ih guši. Važno je znati da depresija nije izbor i da ne moramo sami da se nosimo sa njom.

Mitovi o depresiji

– “Depresija je izbor.”

Depresija nije pod uticajem slobodne volje ili odluke. Svako ko je proz nju prošao , zna da više nikada ne bi želeo tako da se oseća.

– “Samo razmišljaj pozitivno.”

Da je to tako jednostavno, posao psihoterapeuta bi bio daleko jednostavniji, a procenat ljudi koji se bori i suočava sa depresijom daleko manji.

– “Vreme leči sve.” Prazno vreme koje prolazi ne čini apsolutno ništa, ali način na koji mi ispunjavamo to vreme može mnogo da nam pomogne.

Nemojte im davati savete koje vam nisu tražili, umesto toga, potrudite se da im stavite do znanja koliko ih volite, koliko oni vama znače i koliko verujete u njih.

Ne uzimajte njihovo ponašanje suviše lično, zdravo za gotovo, jer depresivni ljudi imaju tendenciju da odguruju ljude od sebe. Ne rade to svesno, ni namerno, razumite ih.

Naučite simptome i znakove depresije kako biste mogli da ih prepoznate na vreme, kako biste bili tu za vama važne ljude i kako biste mogli da ih podržite da potraže pomoć

I nemojte nikako da im govorite nešto poput: “Ja tačno znam šta tebi treba, uradi ovako i ovako…” Neće uraditi, neće vas poslušati i, što je najvažnije, neće im tako biti bolje. Umesto toga, probajte sa: “Šta si do sada pokušao, šta ti pomaže? Ja imam nekoliko ideja, da li ti želiš da ih čuješ? Tu sam  za tebe i za sve što ti je potrebno”

Ma koliko vam se njihovi problemi činili beznačajni i mali, svako ima pravo na podršku i na pomoć. Čak i mali gest pažnje može doneti ogromnu razliku u životu nekoga ko se bori s depresijom. Nadjite se jedni drugima.

Kao psiholog, verujem da svaka osoba u sebi nosi snagu da se izbori sa depresijom – uz pravu podršku, strpljenje i hrabrost da se suoči sa svojim unutrašnjim svetom. Prvi korak je uvek najteži, ali i  najvažniji – potražiti pomoć. Niste sami.